Ljeto samo što nije. Dok prođu kiše, eto nam i vrućina. Pa ko voli da se znoji taj će i uživati. A nama preostaje spuštanje niz Gribaju nad kojom caruju mir i tišina.
Ili možda i ne.
Onomad, kad mi je Rale objašnjavao riblji fond Gribaje, spominjao je i ćukce, neku sitnu ribu koju zna svaki ribar koji drži do sebe. A ja, koji sma jedino na mrežu lovio po Gribaji, pomislio sam, eto još jedne mitske strahote za moju knjigu. Ali avaj, ćukci su presitni pa sam se za prvo čudovište koje će junaci Maslačaka susresti na rijeci biti ogromna deverika. Baš ogromna, veća od ajkule iz Ralja. Ko biva, živi u vijeru u kojem se dubina ne zna, mada je najdublji bio oko metar i po, barem onaj za koji ja znam i to ispod vrbe dole, poslije druge meraje. Stogodišnja deverika, ni manje ni više.
S druge strane, u stripu sam spomenuo i krilate zmije. Moj djed ih je često spominjao kada bi avlija zarasla u travu. Ironično bi rekao da je trava tolika da se u njoj ima i krilatih zmija. A čim zamahneš kosom, bježe glavom bez obzira.
Otud i one u ovom stripu. Zarasla Gribaja pa bezbeli ima i njih, negdje između lopuha i trave na obali.
Bilo kako bilo, iako radnja teče sporo, poput same Gribaje, ovaj strip će zapravo biti retrospektiva mog života i čudnovatih događaja iz autobusa i taksija koji su ordinirali na mračnom području između Brčanske Malte u Tuzli i Kalesije. Negdje između su bili i moja Tojšići. Ti polovni autobusi, uvezeni većinom iz Njemačke, znali su se zapaliti dok su klipsali uz tunel u Čaklovićima, krenuti ranije ili po snijegu se svaliti u kanal kod Mevkatora na izlazu iz Tojšića.
A kakve veze s tim ima Gribaja?
Eh, to ćete, ako Bog da, saznati za par nedjelja.
Avet Rio Gribaje 