Djetinjstvo vazda nešto vežem uz žaru. Koprivu, ispraviće me neko. Da, žaru, nastavljam neustrašivo. Strahotna je to biljka, vazda je rasla u dnu avlije ili po kanalima oko kojih smo se igrali s drvenim puškama. Sjećam se, jednom je dječak iz komšiluka donio tigrovu mast i namazao druga kako bi bio otporan na žaru, koja je žarila, kao što joj ime kaže jače od meduze. Pretpostavljam. Meduzu sam vidio samo na Opstanku i jednom na sličici Životinjskog Carstva. Nesrećnik je skočio u buljuk žare u kanalu, a onda još brže vrisnuo pa iskočio i pobjego od nas. Vrisak je zamijenio drugim i jačim vriskom kad ga je mati vidjela pa ga svištila prutem. Sav je bio u plikovima. Kasnije, u mladosti, moj dobar drug je tvrdio da je žara zdrava i da se treba počesto sa njom išibati. Haj pa znaj.
Žaru pamtim i kao divan šampon. Kasmo ko djeca imali perut, mama bi skuhala žaru i napravila šampon od nje da operemo kosu. Poslije smo svi imali blistavu i lijepu dlaku poput modernih fotošopiranih ljudi.
Postojao je i ovaj besretni šampon od žare u duguljastoj providnoj boci, strašivo zelene boje koja nije obaćavala ništa dobro. I nikad ga nije nestajalo, samo je boja prelazila u providno zelenu, močvarnu strahotu. Kasnije smo shvatili da se njegova besmrtnost održavala neprestanim dolijevanjem vode.
Avet Rio Gribaje 